Nova revolucija i radnička ruka kao temelj države

Autor: Marija Dušanić; foto: Linkedin

Narod koji zaboravi svoju radničku klasu neminovno ponavlja greške prošlosti koje peku sopstvenu kožu. U Srbiji, zemlji bogate istorije i borbe za socijalnu pravdu, danas su ti ideali ostavljeni na marginama, prekriveni prašinom tranzicije i neoliberalnog pristupa ekonomiji. Radnička partija, istinska, ne kao farsa, potrebna je kao glas onih koji neumorno grade temelje ove zemlje – rukama, znojem i odricanjima.

Karl Marks je jednom zapisao: „Istorija svih dosadašnjih društava jeste istorija klasnih borbi.“ Ako se osvrnemo oko sebe, jasno je da borba nikada nije prestala – samo je promenila oblik. Danas radnik nije više onaj sa čekićem i srpom, već i onaj u fabrici, njivi, trgovini, kancelariji, bolnici. Ipak, svi su suočeni sa istim problemima: neizvesnim, često sumnjivim ugovorima, mizernim nadnicama i sramotnim uslovima rada nedostojnim čoveka. Sve dok nema organizovane snage da te probleme artikuliše, radnička klasa ostaje razjedinjena, tiha i zaboravljena.

Uzmimo samo za primer Norvešku ili Švedsku – zemlje gde radnici nisu samo statistika u bilansima firmi. Tamo se poštuje princip da čovek ne radi samo za puku egzistenciju, već i za dostojanstvo. Sindikati su jaki, a zakonodavstvo jasno štiti prava radnika. U Švedskoj kolektivni ugovori pokrivaju skoro 90% radne snage, dok je u Srbiji to još uvek u domenu sna. Radnik u Norveškoj ne brine hoće li ga šef izbaciti na ulicu, jer zakon garantuje stabilnost. Kod nas, svaka promena u strukturi firme postaje povod za masovna otpuštanja.

Ali, zašto to ne može i ovde? Odgovor leži u nedostatku političke volje, ali i u apatiji koja je obuzela narod. Radnička partija nije samo politička organizacija – ona bi trebalo da bude svetionik nade za one koji ne mogu da se čuju. Njena misija mora biti obnova srednjeg staleža, jer bez njega svaka ekonomija klizi u ekstremnu nejednakost. Srednji stalež, kao most između siromašnih i bogatih, može postati stabilizator društva, ali samo uz podršku države koja prepoznaje njegov značaj.

Potrebna nam je partija koja će se boriti za dostojanstvenu zaradu, za zaštitu radnika od izrabljivanja, i za pravo na organizovanje. Sindikati moraju biti reanimirani kao moćan instrument promene, a njihova uloga redefinisana u skladu sa modernim izazovima.

Proleteri nemaju šta da izgube osim svojih okova. A mogu dobiti čitav svet.

Na kraju, ideja radničke partije nije samo politička; ona je moralna. To je priča o pravednijem društvu gde niko ne bi trebalo da bira između plaćanja računa i hrane na stolu. To je sistem koji prepoznaje vrednost svakog svog građanina – ne samo kao broj u budžetu, već kao čoveka sa potrebama.

Bilo je to u jednoj zemlji seljaka…

Ako je radnik kičma jednog društva, seljak je njegov krvotok. Bez poljoprivrede, bez ljudi koji poznaju zemlju i umeju da je obrađuju, svaka nacija ostaje bez osnovnog izvora života – hrane. Ipak, u Srbiji, zemlji koja bi mogla da hrani ne samo sebe već i pola Evrope, seljak je danas sveden na simbol prošlosti. Njegovo ognjište postalo je samo dimna zavesa iza koje stoji devalvacija i tiho proterivanje sazemlje koju je vekovima nasleđivao i negovao.

Industrijalizacija je donela svetlost gradova, ali i senke na selu. Seljak je pozvan da napusti svoju zemlju i pridruži se fabričkim halama unehumanim uslovi, iscrpljujući rad, za profit poslodavca i mrvice milostinje. Oni koji su se drznuli da ostanuna selu lišeni su podrške države, suočeni sa cenama koje određuju monopolisti i uvoznici, dok njihovi proizvodi propadaju jer im se više ne isplati ni da ih čupaju iz zemlje.

Da bismo razumeli razmere ove tragedije, dovoljno je osvrnuti se na istoriju. Naši preci su živeli od pluga i motike, ali su imali sigurnost koju danas retko koji poljoprivrednik oseća. U razvijenim sferama sveta, države su shvatile da poljoprivreda nije samo pitanje ekonomije, već i pitanje identiteta. Skandinavske zemlje štite svoje seljake kroz subvencije, edukaciju i fer tržišne uslove. Njihova politika ne teži tome da seljaka učini bogatim, već da ga zadrži dostojanstvenim.

U Srbiji, međutim, politika seljaka ili ignoriše, ili ga koristi kao jeftinu propagandu. Poražavajuća statistika u prilog tome kaže da svake godine nestane oko 1000 sela u Srbiji, a ljudi odlaze za neiskrenim obećanjima  zavedeni svetlima grada.

Industrijalizacija, kakvu imamo danas u Srbiji, daleko je od čovekovog saveznika, naprotiv –  njegov je neprijatelj. Ona radnika pretvara u zupčanik, a seljaka u duhovnog izgnanika. Seljak bez zemlje postaje sluga sistema koji ga ne prepoznaje ni kao radnu snagu, ni kao stub tradicije. Njegova migracija u gradsku sredinu ne donosi emancipaciju, već novi oblik kmetstva u betonskim blokovima bez sigurnosti i perspektive.

Povratak pravoj agrarnoj politici, koja seljaka stavlja u centar, a ne namarginu bilo bi jedino rešenje nakon kojeg bi usledio domino efekat prosperiteta jedne države. Subvencije moraju biti dostupne. Lokalna proizvodnja mora dobiti prednost nad jeftinim uvozom. Infrastruktura na selu ne sme biti luksuz, već prioritet. Seljak mora biti oslobođen od straha da će njegov trud završiti kao još jedna besmislena žrtva surove tržišne logike.

Zemlja pripada onima koji je obrađuju, rekao je jedan od najvećih kritičara surovog kapitalizma Karl Marks, a čije su ideje proizvoljno tumačene u svrhu baš tih surovih propagandista. Zato je u Srbiji zemlja postala plen za špekulante i korporacijske pacove, dok se njen pravi vlasnik – seljak – povlači pred neumoljivom najezdom betona i birokratije, a bez plodova, svaka civilizacija postaje samo iluzija progresa. Vreme je da se shavti da bez korena stablo ne može opstati.

Ekstremizam u intelektalizaciji kao oruđe potčinjavanja

Kao društvo, postali smo zarobljenici vlastite prekomerne intelektualizacije, u kojoj se svaki problem analizira do tačke besmisla, a rešenja ostaju u sferi apstrakcije. Tako smo, u trci za simbolima prestiža i akademskim titulama, zaboravili na običnog čoveka – na seljaka, na radnika, na one čija je svakodnevica daleko od akademskih tribina i salonskih rasprava. Dok su se intelektualne elite nadmetale u umetnosti retorike i ispijanju kafa u Krugu dvojke, narod je kapitulirao pred njihovim ignorisanjem, ostavljen da tavori u bedi, daleko od pogleda moćnika.

Deceniju i više Srbija je živela pod vlasti koja je glorifikovala elitu, ali ne onu pravu, intelektualnu i moralnu, već onu koja je samu sebe postavljala na pijedestal. Krug dvojke nije bio samo geografska odrednica – postao je simbol otuđenosti vlasti od naroda, enklava privilegovanih koji su zaboravili kako izgleda život izvan tog uskog kruga. Tamo gde nisu dopirale kafanske diskusije o visokoj politici i književnim nagradama, gde nisu stizali projekti finansirani iz stranih fondova, običan čovek je ostao da se sam snalazi, prepušten milosti i nemilosti tržišta, korupcije i sistemskog zanemarivanja.

U Srbiji se obrazovanost meri brojem diploma a ne znanjem, a vrednost čoveka njegovom adresom i dubinom džepa. Prirodno bogata, Srbija je svedena je na poligon za bekstvo u ma kojem smeru, zemlja iz koje obični ljudi odlaze jer više nema mesta za njih. Nije problem u obrazovanju; problem je u njegovoj zloupotrebi – u tome što se ono koristi ne kao sredstvo progresa, već kao sredstvo poniženja onih koji nisu imali priliku ili privilegiju da do njega dođu.

Radnik i seljak nisu nepismeni niti glupi – oni su ljudi čiji talenat i trud nisu dovoljno cenjeni u sistemu koji vrednuje samo one koji govore složenim rečima, ali ne umeju da oslušnu govor zemlje ili da prepoznaju umor radničkih ruku. Takvo društvo ne može napredovati, jer se temelji na preziru prema sopstvenim korenima i tradiciji.

Da bismo izašli iz ovog začaranog kruga, potrebno je prestati sa fetišizacijom intelektualizma i vratiti se osnovnim vrednostima solidarnosti i pravde. Potrebno je priznati da ljudi nisu brojevi, ni diplome na zidu, već osobe sa stvarnim potrebama, strahovima i nadama. Ako u društvu nema mesta za sve – za obrazovane i neobrazovane, za grad i selo, za radnike i intelektualce – onda to nije društvo, već karikatura nakazne zajednice.

Ovo nije poziv na antiintelektualizam, već na osvešćenje. Potrebna je promena paradigme – društvo koje razume da su ruke koje rade jednako važne kao i umovi koji misle. Bez takve promene, Srbija će nastaviti da iznova gubi ono najvrednije – ljude. I ne samo one koji odlaze u inostranstvo, već i one koji ostaju, ali su duhom već otišli, jer su prestali da veruju da je ova zemlja njihova.

Rad u pelenama kao sinonim ekonomskog prosperiteta

Strani investitori, neretko dočekivani sa crvenim tepihom i obećanjima o svetlijoj budućnosti, danas su postali sinonim za torturu nad srpskom radnom snagom. Ono što je trebalo da predstavlja izlaz iz siromaštva i stagnacije, pretvorilo se u surovu priču o izrabljivanju, kršenju osnovnih ljudskih prava i uništavanju dostojanstva radnika. Srbija, gladna ekonomskog oporavka, otvorila je vrata investitorima širom sveta, ali umesto partnerstva, doživela je kolonizaciju sopstvene radne snage.

Službeno, strani investitori otvaraju nova radna mesta. Na bilansima vlade sve izgleda besprekorno – statistike pokazuju pad nezaposlenosti, povećanje proizvodnje i rast BDP-a. Ali iza tih cifara krije se drugačija stvarnost. Radnici u fabrikama koje finansira država subvencijama rade za minimalac, pod uslovima modernog ropstva. Neplaćeni prekovremeni sati, zabrana sindikalnog organizovanja, ponižavajući tretman od strane menadžmenta, često stranog porekla, postali su svakodnevica hiljada zaposlenih.

Kineske fabrike, korejski giganti, čak i evropske kompanije, koriste prednosti klimavih zakona o radu i političke protekcije da bi ostvarili maksimalan profit, dok radnike tretiraju kao potrošnu robu. U pojedinim fabrikama, radnici su prijavljivali nemogućnost odlaska u toalet, fizičko zlostavljanje i uvrede, pa čak i prisilu da rade bolesni.

Pitanje koje se nameće je – gde je država u svemu tome? Da li je Srbija, u svojoj želji za privlačenjem stranog kapitala, svesno prodala sopstvene ljude u moderni oblik kmetstva? Dok političari otvaraju fabrike sa makazama i osmehom, radnici u tim istim fabrikama postaju simbol sistema u kojem se vrednost ljudskog rada meri najnižim mogućim troškom.

Poređenje sa razvijenim zemljama još je poraznije. U Norveškoj, Švedskoj ili Nemačkoj, gde su strane kompanije dobrodošle, prava radnika su nepovrediva. Kolektivni ugovori, inspekcije rada i snažni sindikati garantuju da radnik nije samo broj u tabeli, već čovek sa pravom na dostojanstven život. U Srbiji, pak, inspekcije rada često zatvaraju oči, a sindikati su slabi ili potpuno potkupljeni. Vlada hvali investitore kao spasioce, dok se obični ljudi guše pod njihovim čizmama.

Radnik je roba, i njegova cena pada kako raste proizvodnja. U Srbiji se ova rečenica ogleda u najbrutalnijem obliku. Radnik nije samo roba – on je i žrtva sistema koji ne prepoznaje njegovu vrednost izvan subvencionisanih radnih mesta. I dok stranci odnose profit, Srbija ostaje sa iscrpljenim ljudima i urušenim društvom klonulog duha.

Država (da bi se tako mogla nazvati) mora prestati da prodaje radnike u bescenje i početi da postavlja uslove. Strane investicije moraju dolaziti uz garancije o poštovanju radničkih prava, minimalnih plata i humanih uslova rada. Inspekcije rada moraju postati nezavisne i efikasne, a sindikati ojačani kroz zakonodavstvo koje će radnicima vratiti pravo na organizovanje.

Srbija ima pravo na razvoj, ali ne po cenu dostojanstva svog naroda. Strani investitori mogu biti partneri, ali samo ako se poštuju pravila koja štite one koji čine srž svake ekonomije – radnike. U protivnom, svaki zarađeni dinar biće plaćen nečijom krvlju, znojem i slomljenim duhom, a takav razvoj nikada neće doneti istinski napredak.

Najvažnije, Srbija mora da shvati da nije konkurentna na duže staze ako se oslanja na jeftin rad. Umesto toga, fokus bi trebalo da bude na investicijama u obrazovanje, tehnologiju i proizvodnju sa višom dodatom vrednošću, gde radnik nije trošak, već ključni deo uspeha. U suprotnom, ovaj razarajuči cunami depresije i anksioznosti neće stati, a njegova cena biće uništenje ne samo tržišta rada, već i dostojanstva naroda.

.