Od “Sporazuma sa narodom’ do današnjih dana: Hronika promašenih prilika srpske opozicije”

Najnoviji dogovor srpske opozicije oko ultimatuma vlasti za ostavke zbog tragedije u Novom Sadu, nakon čega predstoje verovatno protesti jednostavno mora biti razlog da se barem pokuša baciti pogled unazad, u godine iza nas, u kojima je energija građana potrošena budzašto u nebrojenim šetnjama za „1 od 5 miliona“, „Srbiju protiv nasilja“ ili druge manje tj kraće oblika protesta.

Srpska napredna stranka je na vlasti već 12 godina što je izuzetno dug period. Njihov način vladavine je beskrupulozan i ne prezaju ni od čega da bi ostali na vlasti a naročito se bave pravljenjem lažnih opozicionih partija, prisluškivanjem političkih protivnika, korumpiranjem nezadovoljnika unutar opozicionih partija itd. Ali tema mora biti šta to srpska opozicija radi loše tj šta može biti bolje jer se zaista više nikako ne sme dozvoliti još jedan promašeni protestni ciklus.

Najnoviji dogovor srpske opozicije oko ultimatuma vlasti za ostavke zbog tragedije u Novom Sadu, nakon čega predstoje verovatno protesti jednostavno mora biti razlog da se barem pokuša baciti pogled unazad, u godine iza nas, u kojima je energija građana potrošena budzašto u…

— Vladimir Todorić (@VladimirTodoric) November 7, 2024

Pogledajmo šta se sve dešavalo barem od 2018. godine, da ne bi išli u „praistoriju“ od 2012 i hronologiju „bratoubilačkih ratova“ unutar DS-a; koga to više interesuje uopšte…

„Savez za Srbiju“ tj koalicija tada postojećih opozicionih stranaka i Dragana Đilasa koji tada nema stranku se formira septembra 2018. godine i traje jako dugo do avgusta 2020. godine. Tokom svog trajanja najviše se bavila protestima nakon napada SNS batinaša na Borka Stefanovića novembra 2018. godine a koji su imali etiketu „1 od 5 miliona“ koja je, ako ništa drugo, suptilno rešila pitanje formalnog organizatora. Ko se još danas seća tada čuvenog „Sporazuma sa narodom“ kojim su se lideri SzS zavetovali svojom čašću da neće izlaziti na bilo koje izbore dok neki takvi izbori ne budu bili fer, pošteni, da mediji budu u skladu sa evropskim standardima ili tako nešto već. Pominjalo se da će nakon takvih fer izbora, dosad neodržanih, biti napravljena jednogodišnja vlada stručnjaka.

Dve članice SzS, Zdrava Srbija (M Stamatović) i Zajedno za Srbiju (N Zelenović) su čak isključene iz Saveza jer su učestvovale na lokalnim izborima 2020. godine što na prvi pogled deluje dosta principijelno; nazivani su čak izdajnicima opozicije. Međutim, u junu 2020. godine se održavaju parlamentarni izbori koje Szs odlučuje da bojkotuje ali jedna članica Saveza odlučuje da samostalno izađe na te izbore – Pokret slobodnih građana. Treba podsetiti da su protesti „1 od 5 miliona“ dostigli u jednom periodu zaista veliku masovnost i da su se proširili na desetak gradova u Srbiji a da su trajali čak do pandemije, tj vanrednog stanja.

Savez za Srbiju se u avgustu 2020. godine, prilaženjem novih članica, transformisao u UOPS – Ujedinjenu opoziciju Srbije ali već u januaru 2021 dolazi do raskola između Dragana Đilasa i Vuka Jeremića oko pitanja saradnje sa Pokretom slobodnih građana koji je učestvovao na izborima uprkos bojkotu a da su se prethodno isključivale stranke zbog nepoštovanja bojkota. Zaista jeste logično pitanje zašto su dve stranke bile isljučene zbog bojkota a jedna nije nego joj je oprošteno.

Međutim, do pomirenja dolazi već u decembru 2021. godine kada se stvara „Ujedinjeni za pobedu Srbije“ a razlog je ništa drugo nego ukrupnjavanje radi predstojećih opštih izbora. Više se ne postavlja pitanje „Sporazuma sa narodom“ i to da li postoje uslovi za izbore ili ne. Dve krupne neprincipijelnosti se vide a da ne pominjemo sagu oko toga kako je kandidovan Zdravko Ponoš za predsednika bez saglasnosti tada njegove matične stranke što je dodatno zamutilo jedinstvo u opoziciji, ako je ono ikada postojalo.

Nakon opštih izbora aprila 2022. godine dolazi do spornog susreta Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa i dogovora oko lokalnih izbora za Beograd koji su po navodima posle sastanka  trebalo biti održani ubrzo. Međutim, ti izbori su održani tek decembra 2023. godine zajedno sa parlamentarnim. Ovde treba naravno podsetiti na proteste nakon Ribnikara i Mladenovca „Srbije protiv nasilja“ tj nove koalicije sačinjene od preživelih članica SzS i derivata Narodne stranke Vuka Jeremića, koja je kao jedne od zahteva imala fer i poštene izbore tj sve ono što je u suštini imao nekadašnji „Sporazum sa narodom“. Naravno, izbori u decembru 2023. godine su bili fer u istoj onoj meri kao i svi prethodni organizovani pod vlašću SNS-a, dakle  nimalo.

Nakon kraha na izborima odgovor je bio štrajk glađu Marinike Tepić koji se prekida nakon ozbiljnog pogoršanja njenog zdravlja i dobijanja „čvrstih obećanja iz EU“ da će biti međunarodne istrage o izbornoj krađi. Naravno, nikakve istrage nije bilo, ali nije ni bilo insistiranja na njoj od strane „Srbije protiv nasilja“. Opet se sve zaboravlja i „idemo dalje“.

Pošto se vlast u Beogradu opet nije formirala izbori za Beograd se ponavljaju aprila 2024 zajedno sa lokalnim izborima. „Srbija protiv nasilja“ se raspada po pitanju učešća. SSP, SRCE i su bojkotovali lokalne izbore jer kako su rekli – nema uslova za izbore ali ne u svim gradovima nego samo onim najbitnijim (!?).

Nakon novog kraha na izborima, koji naravno opet nisu bili fer, ali su barem po rečima nemačke političarke Viole von Kramon bili „suptilno pokradeni“ dolazi do nove faze zbližavanja, sada zbog pitanja litijuma. Danas nakon nove tragedije, novih dana žalosti i nove potreba građana da iskažu, prosto rečeno, očaj i beznađe, dolazi do novog zbližavanja starih znanaca iz opozicije. Možda to jeste dobar i dovoljan razlog ali sve upućuje da će, ako se nešto veoma bitno ne promeni, dovesti do sličnih rezultata kao u skorijoj prošlosti.

Previše neprincipijelnih poteza, nelojalnosti, oportunizma, ličnih surevnjivosti a i iskreno rečeno, potpuno suludih poteza se desilo da bi se to potpuno zaboravilo i reklo opet „nemamo kud drugačije“ pa ajmo opet po istom. Pritom, glavni razlog udruživanja opozicionih stranaka nije solidarnost ili programska sličnost nego bojazan da se samostalno neće preći cenzus – to je tužna istina. Na takvim „drugarskim“ sastancima figurativno a možda i bukvalno svako sedi zadnjicom do zida.

Zato nešto veoma bitno mora da se menja a tu se mora krenuti od jasne politike koju ne može zameniti taktika presipanja šupljeg u prazno.

Autor: Vladimir Todorić, izvor društvena mreža X