Zašto je minimalac u Srbiji postao pravilo, a ne izuzetak?

Radnička partija upozorava da su pregovori o minimalnoj zaradi u Srbiji obična farsa koja traje godinama. Nema dijaloga, nema ravnopravnosti, nema stvarnog uticaja radnika. Svake godine sindikati traže više, poslodavci nude manje. Na kraju Vlada odluči sama, a radnici ostanu praznih ruku. To nije socijalni dijalog. To je dobro uvežbana predstava u kojoj je ishod unapred poznat, a jedini gubitnik je uvek radnik.

“Godinama gledamo isti scenario. Sindikati traže više, poslodavci traže manje, Vlada preseče i sledeće godine sve počinje iznova. Ako nam se isti problem vraća svake godine, onda moramo da priznamo da sistem ne funkcioniše. Ne možemo više da raspravljamo o tome da li će minimalac biti 600 ili 650 evra dok ljudi od tih plata ne mogu normalno da žive. Moramo da razgovaramo o tome kako se formiraju sve zarade u Srbiji, koliko vredi rad i zašto je minimalac postao pravilo, a ne izuzetak.“, kaže Željko Veselinović, narodni poslanik Radničke partije i predsednik Udruženih sindikata Srbije Sloga.

Zato Radnička partija smatra je pravo pitanje: Zašto je minimalac u Srbiji postao pravilo, a ne izuzetak?

Takođe, smatramo da se ovaj problem mora konačno otvoriti kao ključno ekonomsko i društveno pitanje u Srbiji. Tražimo da se odmah nakon ovogodišnjeg ciklusa pregovora pokrene ozbiljan razgovor između Vlade, sindikata, poslodavaca i stručne javnosti o novom sistemu utvrđivanja minimalne zarade. Cilj ne sme biti koliko će minimalac biti veći. Cilj mora biti da minimalna zarada prestane da bude normalna plata i vrati se svojoj svrsi, a to je da bude krajnja, poslednja zaštitna granica ispod koje niko ne sme da padne.

Radnička partija posebno ukazuje na potpunu netransparentnost reprezentativnosti socijalnih partnera. Unija poslodavaca Srbije, kako tvrdi nastupa u ime 133.000 poslodavaca, ali niko ne zna ko se krije iza tog broja. Niko ne zna koliko je među njima mikro, malih, srednjih i velikih preduzeća i koliko zaposlenih zapošljavaju.

Srbija je danas u velikoj meri oslonjena na strane investitore i multinacionalne kompanije koje zapošljavaju desetine hiljada ljudi i čine značajan deo proizvodnje i izvoza. Zato se mora znati da li struktura poslodavačkog udruženja zaista odražava strukturu srpske privrede i da li za pregovaračkim stolom sede oni koji predstavljaju najveći deo zaposlenosti i ekonomske aktivnosti. Ako ne sede, onda pregovori nisu legitimni.

Radnička partija izlazi na izbore upravo zato što želi da promeni ovakav nakardni i neefikasni sistem. Srbija mora da napusti politiku jeftine radne snage kao osnovni model privlačenja investicija. Privreda se mora razvijati kroz produktivnost, znanje, tehnologiju i kvalitet, a ne kroz pritisak na cenu rada.

Minimalna zarada mora da ostane zakonska zaštitna granica ispod koje nijedan radnik ne sme da padne, a cilj mora biti plata za život od koje radnik može dostojanstveno da živi.

Informativa Radničke partije