Željko Veselinović u Skupštini: O platama, radnicima, poslodavcima i novom Zakonu o radu

Željko Veselinović, narodni poslanik i zastupnik Radničke partije, obratio se na sednici Narodne skupštine Srbije. U nastavku pročitajte, ali i pogledajte celo obraćanje Željka Veselinovića u Narodnoj skupštini Srbije.

Poštovana predsednice, poštovani ministri, poštovane koleginice i kolege, narodni poslanici,

Pretpostavljam da je ovo poslednja sednica Narodne skupštine Republike Srbije u ovom sazivu. S obzirom na to da verovatno većina nas koji smo ovde, uključujući i mene, neće biti deo nekog narednog mandata i neke naredne Narodne skupštine, želeo bih, kao pristojan i vaspitan čovek, pre svega da se zahvalim svima na saradnji u protekle tri godine.

Želeo bih i da se izvinim svima koje sam možda, slučajno ili namerno, u nekom trenutku uvredio.

Žao mi je što ovaj saziv Skupštine neće baš biti upamćen po dobru, jer su se ovde dešavale razne stvari: tuče, vređanja, pljuvanja, omalovažavanja, lični napadi i tako dalje. Smatram da to nije dobro za parlamentarizam u Srbiji i nije dobro za demokratiju.

Iskoristio bih ovu priliku da u narednom periodu pozovem sve, s obzirom na to da nas čeka jedna verovatno burna, naporna i teška kampanja, da se svi koliko-toliko vratimo u neku normalu. Da se potrudimo, barem mi koji to možemo i koji imamo neki uticaj na deo građana, da i predizborna kampanja, i sam izborni dan, i sve ono posle izbornog dana proteknu u koliko-toliko miru. Da ne bude incidenata, da ne bude tuča, da ne bude razbijenih glava, barem onoliko koliko mi koji smo ovde možemo da utičemo na to.

Što se tiče predloga ovih zakona, smatram da 59 tačaka u samom finišu nije dobro, jer nemamo mogućnosti ni da se adekvatno i kvalitetno pripremimo, niti imamo prostora i mogućnosti da diskutujemo onako kako treba.

Mi iz Radničke partije ćemo svakako jedan deo tih predloga podržati, a jedan deo nećemo. Ali bih se osvrnuo i na ono što sam govorio u prethodne četiri godine ovde, što je praktično bio moj posao, a to se pre svega odnosi na radnike, penzionere, studente i socijalno ugrožene kategorije.

Ne mogu da kažem da je nešto loše kada se građanima Srbije pomaže finansijski, kada se eventualno neki novac izdvoji u te svrhe, ali smatram da to mora da se radi na jedan malo drugačiji način.

Ako penzioneri dobijaju određene pomoći u skladu sa visinom penzije, pa oni koji imaju najniže penzije dobijaju najviše pomoći, a oni koji imaju najviše penzije dobijaju najmanje, to je logično.

Isto tako, smatram da ove pomoći od šest hiljada dinara prosto neće imati apsolutno nikakvog efekta na ogroman broj građana.

Smatram da je tu trebalo da se radi malo drugačije i da je trebalo voditi računa da, ukoliko se već ta pomoć daje, ona bude praktično namenjena najugroženijima, onima sa najnižim platama, onima koji primaju socijalnu pomoć, roditeljima sa bolesnom decom, invalidima i drugima.

Jer, barem nama ovde i mnogim drugim ljudima u Srbiji, tih šest hiljada dinara ne znači mnogo. Ali nekima koji nemaju primanja, čija su primanja veoma mala ili su socijalni slučajevi, to bi bilo mnogo značajnije. To bi mnogo više pomoglo i svakako bi mnogo više značilo.

Kada govorimo o zaradama, svedoci smo svi da se ja ovde nisam bavio demagogijom. Rekao sam da je zaposlenost u odnosu na 2012. godinu povećana drastično i da danas imamo nekih 800.000 do 900.000 ljudi koji rade više nego što ih je bilo 2012. godine.

Činjenica je da su ti poslovi koji su u međuvremenu dolazili prilično bili nekvalitetni i nisko plaćeni, ali je tržište dovelo do toga da danas imamo i nekoliko stotina hiljada stranih radnika.

To sa jedne strane govori da ovde ima posla, ali sa druge strane govori da nije dobro, bez obzira što je tržište takvo, da radnici koji nam dolaze i njihovi poslodavci, odnosno oni koji ih dovode ovde, plaćaju mnogo manje poreze i mnogo manje doprinose na strane radnike nego što ih plaća domaći poslodavac.

Na taj način se favorizuju strani radnici, dok se naši domaći radnici i oni koji bi želeli da rade, kao i domaći poslodavci, finansijski mnogo više opterećuju nego što bi bili opterećeni kada bi se za strane radnike, odnosno njihovi poslodavci, plaćalo onoliko koliko se plaća i za domaće radnike.

Što se tiče same zarade, činjenica je da je ona u evrima nominalno povećana. Činjenica je i da minimalna zarada, koja će iznositi 600 evra, jeste povećanje u evrima.

Ali, ako pogledamo rast cena, koje jesu bile malo obuzdane merama koje je predsednik uveo, a koje smo i mi pre toga predlagali, da se ograniči monopol velikih trgovinskih lanaca koji su koristili svaku mogućnost da dižu cene i koji su međusobno dogovarali akcije, Srbija je i dalje po nekim cenama u samom vrhu Evrope ili barem u rangu sa nekim evropskim zemljama.

Ako govorimo o visini zarade, problem je u tome što statistika nije uvek sve što se kaže.

Kada se kaže da oko 100.000 ili 91.000 ljudi radi za minimalnu zaradu u Srbiji, to baš i nije tako. Dovoljno je da jedan poslodavac statistički poveća nekome zaradu za jedan dinar ili mu da jedan dinar toplog obroka dnevno i dolazimo u situaciju da taj radnik sa deset dinara više od minimalne zarade više statistički nije na minimalcu.

A činjenica je da je mnogo više zaposlenih u Srbiji na minimalnoj zaradi.

Ako govorimo o poređenju sa zemljama u okruženju, tačno je da je Srbija već ušla u taj deo gde može da se takmiči ili čak bude malo iznad nekih zemalja EU. Tu, pre svega, mislim na Bugarsku i Rumuniju, jer su to neki reperi sa kojima možemo da se poredimo.

Činjenica je da su naše minimalne i prosečne zarade otprilike na nivou tih zemalja, možda za nijansu niže.

Ali ako govorimo o tim zaradama i tim statistikama, onda opet moram da se vratim na ono što sam i ranije govorio: neko jede kupus, neko jede meso, a svi u proseku jedemo sarmu.

To vam je otprilike ta prosečna zarada u Srbiji.

Kada govorimo o 1.015 ili 1.050 evra, koliko god da je tačno, to zvuči sasvim dobro i korektno. Ali ako gledamo medijalnu zaradu koju prima više od polovine stanovništva Srbije, onda je to već malo veći problem.

Medijalna zarada u Srbiji koju prima najveći broj građana je negde oko 93.000 dinara. Tako da, kada budemo govorili o zaradama, povećanjima plata i drugim stvarima, moramo da vodimo računa upravo o toj kategoriji medijalne zarade.

Ne samo o prosečnoj i ne samo o minimalnoj, nego o medijalnoj zaradi.

Što se tiče pregovora oko minimalne cene rada, ja sam to i ranije govorio. Sindikati koji učestvuju i pregovaraju u Socijalno-ekonomskom savetu su samo ikebana. Oni prosto nemaju šta da traže. Tamo sede samo da bi dobijali benefite od strane države i nikada, u poslednjih 10, 15 ili 20 godina, predlog sindikata, odnosno predstavnika zaposlenih, nije prihvaćen.

Uvek je na kraju bio onaj predlog koji predloži Vlada Republike Srbije.

Tako da su oni tamo ikebana.

Mi kao Radnička partija i kao Udruženi sindikati Srbije Sloga upravo imamo jedan predlog zakona o radu koji u sebi ima više sistemskih i zakonskih rešenja, između ostalog i zakon o Socijalno-ekonomskom savetu, gde bismo na kvalitetan način mogli da uredimo taj socijalni dijalog i sve ono što nas ovde muči.

Jer mi smo, nažalost, u Srbiji zaboravili da razgovaramo o svemu. Ne razgovaramo ni o čemu. Barem u delu koji se odnosi na radnička prava i probleme radnika, smatram da bi trebalo da vratimo dijalog umesto monologa, kako bismo mogli da različitim mišljenjima i argumentacijom dođemo do nekih rešenja, a da to ne bude jednostrano nametnuto rešenje.

Voleo bih da, pre svega građanima Srbije, skrenem pažnju na to da nas očekuje izmena i donošenje novog Zakona o radu.

Ne znam ko će biti u prilici da donese taj zakon, ko će biti u prilici da ga izglasa i kakav će on biti, ali, poučen nekim ranijim iskustvima, smatram da taj zakon neće biti naklonjen radnicima.

Ono što isto tako moram da kažem jeste da mi, možda kao zaposleni ili predstavnici zaposlenih, imamo više sreće nego pameti, a to je da je danas biti radnik u Srbiji postalo deficitarno zanimanje.

Svi oni poslodavci koji su želeli da iskorišćavaju i ponižavaju radnike Srbije više neće biti u prilici da to rade, ne zato što su oni postali dobri, nego zato što tržište radne snage tera na tako nešto.

Isto tako bih želeo da kažem da sam čak i zadovoljan, možda će neko to shvatiti kao licemerje, time što iz Srbije polako odlaze neke firme koje su naše radnike koristile kao jeftinu radnu snagu.

Svi oni koji su dobijali obilate subvencije od Republike Srbije, koji su radnike zapošljavali isključivo zbog tih subvencija, koji su ih maltretirali i ponižavali i koji su ono što su radili ovde u Srbiji mogli da rade zato što to nisu smeli u svojim matičnim državama, polako odlaze.

Ja bih bio veoma zadovoljan kada bih mogao još malo da ih poguram da što pre odu odavde i da što pre prekinu sa uzimanjem novca građana Srbije.

Umesto njih, domaći privrednici ili neke ozbiljnije strane kompanije koje donose nove tehnologije i nova znanja treba da budu prioritet u Srbiji.

Smatram da u svemu tome moramo da radimo na tome da privučemo takve firme, a da što pre najurimo ove lešinare koji su opljačkali državu Srbiju i građane Srbije.

Isto tako bih predložio, pošto ne znam da li ću možda biti u prilici da u nekom narednom periodu govorim o tome, da kada se bude menjao Zakon o radu i kada se budu pričale te stvari, ne možemo uvek da gledamo samo novac i samo zaradu.

To jeste jedan segment koji je veoma važan i najvažniji za svakog čoveka i građanina u Srbiji, ali ono o čemu moramo da vodimo računa jeste da se odnos poslodavaca prema zaposlenima promeni.

Bilo koji poslodavac koji dođe ovde iz neke druge države mora našeg radnika da gleda sa poštovanjem i mora našem radniku da ukaže pažnju.

Moje mišljenje, i to je mišljenje koje treba da bude svuda u svetu, jeste da su radnik i poslodavac, odnosno kapitalista i zaposleni, partneri. Oni zajedno rade na jednoj stvari.

Poslodavac ulaže novac, ulaže znanje, ulaže inovacije, a zaposleni ulaže svoj rad i svoje znanje. Oni su partneri.

Kada svojim ponašanjem i zakonima dođemo do toga da radnici, poslodavci i država, naravno, moraju da budu partneri, a ne neprijatelji, tada možemo da očekujemo da radnici i građani Srbije budu zadovoljni i tada možemo da očekujemo dijalog.

Dokle god svaki poslodavac, pogotovo onaj koji dolazi iz zemalja koje ne poštuju socijalni dijalog, naše zaposlene bude smatrao robovima i nižom klasom, uvek ćemo imati te probleme.

Tako da nije sve u novcu. Hajde da se potrudimo da, dok se već donose zakoni, ti zakoni budu napravljeni tako da koriste i državi i poslodavcima, a što se mene tiče, pre svega radnicima.

Da niko ne može da se iživljava nad radnikom Srbije. Da niko ne može da ga maltretira, tuče, da ga tera da nosi pelene. To smo imali prilike ranije da vidimo i nadam se da toga više nikada neće biti.

Na nama je da se potrudimo.

Mi smo sa naše strane uradili jedan kvalitetan predlog. Predlagali smo ga i u prošlom sazivu i u ovom sazivu. Nadam se da će, kada dođe vreme, barem jedan veći deo toga biti usvojen, kako bismo rešili probleme velikog broja građana Srbije i velikog broja radnika.

Isto tako, moramo da vodimo računa i o onima koji će tek biti radnici. Moramo da vodimo računa o studentima, moramo da vodimo računa o deci koja završavaju srednje, stručne ili zanatske škole, jer će i oni za godinu, dve, tri ili pet, ako već govorimo o dualnom obrazovanju, biti zaposleni i biti radnici. Sve ovo odnosiće se i na njih.

U svakom slučaju, pretpostavljam da više neću imati prilike da vam se obratim.

Hvala svima na saradnji i nadam se da ćemo u narednom periodu moći da razgovaramo na jedan mnogo lepši, kulturniji i pristojniji način i da jednostavno više nećemo da se gledamo preko nišana.

Hvala.

…